|

ИЗЛОЖБА СКУЛПТУРА НАШЕГ КОЛЕГЕ, ВАЈАРА ГОРАНА БЗЕНИЋА

Фебруара 2024. године у Галерији ММС у Новом Пазару, отворена је изложба скулптура нашег колеге Горана Бзенића.

У отвореној ситуацији мисаоне и језичке полифоније, где слободно и синхроно егзистирају различити концепти и ликовни дискурси, на ликовној сцени појављује се са својим скулптурама Горан Бзенић.

Најваљанији и најпоузданији аргумент сваког уметника, који искорачује на сцену у моменту када је задобио своје обличје, истесано школом и огромним радом, јесте снага идеје. Окренут
себи, властитим доживљајима, сновима и траумама, духовну енергију и виталитет усмерава на активно, смислено и деловно суделовање у овом нашем активном постојању које је овоплотило,
промовисало, кроз процес персонализације, вредност линчог самопотврђивања.

Синхронизујући свој пут са темељним обљављивањем новог сензибилитета трага за својим личним самосвојним језиком за исказивање повишеног стања своје свести пред темама времена и света у којем живи. Живећи с временом које се мења, измењен и сам, особеном језичком игром ствара дела са јасно утиснутим обележјима негове личности по којима ће бити препознат у историјско смењивим контекстима уметничког калеидоскопа.

Горан Бзенић се ослања у својој стваралачкој пракси на сва претходна искуства, присутна у том
измењеном социо-културном окружењу, користи их као конститутивне јединице којима располаже по сопственој вољи, али које више не пружају пресудан одговор на питање шта је то скулптура и где су њене медијске и тематске границе. Скулптура све више престаје да буде чврста, компактна маса, један дефинисан облик. Све чешће она је састављена из делова који су маштовито повезани и уклопљени у морфолошко разуђене и често промењиве облике. Структурани однос фрагмената, њихова величина, облик и маса, њихов распоред, као и слободан простор међу њима, утичу на конструктивна решења и крајњи резултат градње.
У дослуху с новим интенцијама схватања природе и својстава пластичног тела, Горан Бзенић
привата неомодернистички приступ који заговара поверење у приоритет чисте скулптуралне форме.

То значи да је његова скулптура, као чист облик, лишена референцијалних својстава и да је самодовољна у свом од свега појавног одвојеном свету пластичне форме. Она је материјална
и просторна чињеница, конкретни облик сачињен од пластичних елемената, једноставне и визуелно контролисане конструкције. Од материјала Горан Бзенић не захтева да буде пасивно изражајно средство. Материјал постаје носилац његових идеја, својеврсни медиј кроз који прелама битна питања нашег времена, живота и уметности. Материјал тако престаје да буде тек језичка чињеница и све више се афирмише као носилац симболичног значења. Рад у изворним материјалима, различитим врстама дрвета (дивља трешња, орах, дуд, багрем, крушка, шљива, храст) доприноси, према мери и ритму у природи, маштовитој изражајности, која је изнедрила читаву скалу различитих облика чије порекло припада археологији нашег памћења. Знање о физичким квалитетима врсте дрвета помаже му у процесу рада када се ритам извођења скулптуре у етапама резања, тесања, усецања рефлектује на ритам конструисања и уклапања обликованих јединица. Ритам остаје у апстрактним сферама и представља специфичан начин ограничавања, одмеравања и увођења времена у контролисан и уреден ток смена различитих, углавном геометријски правилно отесаних (изрезаних) или лучно савијених пластичних профила. Процесуирани ток израде утиче на рустично третирање површина и дефинисање простора између размакнутих састојака материје дрвета кроз постављање усека и
обрадених дрвених делова који својом глаткоћом представљају контраст неравнинама природне конфигурације и на тај начин потенцирају експресивност структурално обликоване пластичне целине.

Експресивност имагинацијске структуре појачава и ритам смена патинираних (паљених)
сегмената и делова који задржавају своју природну обојеност, док силе равнотеже и напетости
невеликог волумена у оквиру материје дрвета одликују конструктивно постављање масе,
истоветно као и деонице експресивне отворености. У промишљеном процес градње ништа не
препуста случају, али у том промишљању спонтаност није изгубљена већ је усмерена на сабирање и структурно груписање различитих делова који својим међусобним односима граде
целину, у којој светлост има значајну улогу у сугерисању облика и попуњавању празног простора међу сегментима чинећи га тако конкретнијим и опипљивијим.

Лазар Стојновић