„Од помоћника до креативца: Иза сцене Венецијанског бијанала архитектуре из искуства Милоша Јевтовића“
Визуелни уметник Иван Шуковић, са којим мој отац сарађује годинама, изабран је, заједно са још двојицом уметника, да представља Црну Гору на Бијеналу архитектуре у Венецији. Позвао је мог оца, који је као технички директор пројекта позвао и мене да му будем асистент.
Што се тиче мог дела, било је предвиђено да се појавим тамо и помогнем око инсталација и намештања свега неопходног, за шта ми у почетку није била потребна никаква стручност. Будући да смо породица, очев и мој однос и комуникација одвијају се на вишем нивоу, тако да му је моја помоћ највише значила.
Када сам стигао у Венецију, то је био тренутак када смо и ја, али и остатак тима, схватили колико још посла има, а који уопште није био предвиђен.
Између осталог, решавали смо проблеме са теговима који нису били предвиђени на носећој конструкцији.
Црногорски павиљон представљао је поставку од 120 пластичних капсула које симболишу међу. У некима од њих налазе се живе бактерије, узете са црногорских планина, које могу да замене синтетички добијене пигменте. Оне су здравије за околину и могу се користити у архитектури.
Petroc Sesti, британско-италијански уметник који је градио скулптуру одмах испред нашег павиљона, кога смо отац и ја упознали, у том тренутку такође је за Бијенале тражио помоћ око склапања макете. Његов план је био преамбициозан, а понуда прескупа – скоро неизводљива. Тада је упознао нас и схватио да посао који њему треба не могу да ураде обични радници. Ускочили смо са идејом да му помогнемо један дан, евентуално два, али смо на крају завршили цео тај пројекат заједно са њим и његовим малим тимом.
Тако смо, паралелно, завршили два павиљона, обишли целу Венецију уздуж и попреко, и решавали проблеме из разних бранши и са разним људима. Касније се испоставило да тај пројекат потписује студио Ричарда Роџерса (једног од највећих британских архитеката).
Ниједна ствар појединачно није представљала проблем, већ количина ситних проблема за које су била неопходна брза, промишљена и ефикасна решења. Венеција је логистичка ноћна мора – компликована, без материјала за рад, без алата, без транспорта, без радника, а све то мора да се изведе у року.
Павиљон Petroc Sesti-ја, једног од оснивача “Platform Earth”-а, представљао је апстрактну макету мочваре са шеталиштем, која подсећа на Венецију са каналима.
Највише ми се допао рад на овом павиљону, зато што сам добио прилику да радим посао макетара, и одрадио сам га довољно добро да су ме питали колико се дуго тиме бавим. Један од изазова био је постављање металних фигура људи, величине неколико милиметара, које сам лепио на већ постављену макету потопљену у воду.
Импресионирало ме је то што, колико год новца уложили, труда или радника ангажовали – сви су ипак само обични људи. Свима је фрка, и сви раде све у пет до дванаест.
Што се тиче контаката, упознао сам разне људе – уметнике, архитекте, чак и своје вршњаке и будуће колеге, професоре архитектуре, али и људе који нису стручно у архитектури, али су велике личности.
Све ово, као догађај, велика је ствар за мене – чак и да нисам остао у Венецији до самог отварања Бијенала. Сматрам да сам већ пре тога стекао, међу старијим и зрелијим људима, статус некога ко је знатижељан, свестран и озбиљан у ономе што ради и не схвата то олако. Надам се да ћу и у будућности имати прилику да поново радим са некима од њих и упознам нове људе.
