У Научно-образовно-културном центру „Вук Караџић” у Тршићу је од 1. до 14. августа трећи пут реализован образовани програм “Фолклористика”. Овај програм су похађала 24 ученика из Републике Српске, Црне Горе, Словеније и Србије (Сомбор, Нови Сад, Београд, Ваљево, Краљево, Рашка, Пожаревац, Зајечар). 

Фолклористика је иновативан образовни програм који ученицима нуди могућност да боље упознају фолклор у најширем смислу (насупрот уобичајеном свођењу на играчки / плесни фолклор), као народну културу, првенствено нематеријалну, укључујући и препознавање њених модела у савременом животу. На тај начин се код ученика развија свест о важности очувања културног наслеђа и охрабрује доживљај културног идентитета као комплексног и динамичног. Непосредан ефекат програма је повезивање и ширење знања из предмета српски језик и књижевност, музичка уметност, ликовна уметност, историја, као и подстицај промишљања о аспектима културе који нису довољно осветљни кроз актуелни образовни систем (попут квалитета синкретичности и процеса акултурације / интеркултуралности). Кроз увод у научно истраживање фолклора, ученици се подстичу на опредељење за студије на факултетима који нуде знања из наука и дисциплина у чијем фокусу је (и) фолклор – филологија, етномузикологија, етнологија и антропологија.

Методолошки се програм “Фолклористика” реализује као комбинација предавања, вежби и теренске праксе. Управо рад на терену било је најупечатљивије искуство које су полазници стекли. Осим тога, специфично поучне, али и забавног карактера су радионице у оквиру којих су упознавали народне песме и игре.

Програм “Фолклористика” потврђује се кроз досадашње реализације као симболички и практични наставак рада у области у којој је Вук Караџић дао темељни допринос. Он додатно повезује ученике са местом одржавања и доприноси промовисању Тршића као месту од посебног значаја за хуманистичке науке и очување српског културног идентитета.
Координатор програма “Фолклористика” била је др Данка Лајић Михајловић, етномузиколог, научни саветник у Музиколошком институту САНУ. Предавачки тим су чинили истраживачи Института за књижевност и уметност: др Смиљана Ђорђевић Белић, фолклориста, виши научни сарадник, др Бранко Златковић, фолклориста, виши научни сарадник, мср Ана Савић, истраживач-приправник, мср Дејан Илић, истраживач-сарадник и др Данка Лајић Михајловић као стални предавачи, а др Јелена Јовановић, етномузиколог, виши научни сарадник у Музиколошком институту САНУ, као гостујући предавач. Руководилац факултативне радионице за традиционално певање и игру био је Бранко Тадић, професор у Музичкој школи „Мокрањац“, Београд.

Говор

Уводна реч/ 1. слајд:

Предмет нашег истраживања су етиолошка предања о топонимима у сливу Лопашке реке. Вук Стефановић Караџић је у свом делу „Живот и обичаји народа српскога“ из 1867. етиолошка предања сврстао у такозвану групу „Постање гдјекојијех ствари“. Сажимајући анализе Наде Милошевић-Ђорђевић из књиге „Од бајке до изреке“ и Снежане Самарџије из „Увода у усмену књижевност“, а и црпећи податке из предавања ментора др Бранка Златковића у Тршићу, августа 2021, као и из предавања Слободана Јелића, професора историје уметности у „Уметничкој школи у Краљеву“ увидели смо да етиолошка предања, иако слична бајкама и митовима услед присуства фантастичних мотива, заправо заузимају посебно место у усменој традицији нашег народа. Она су својеврсна сведочанства културног, историјског и традиционалног живота народа.

2. слајд

Иако се првобитан наслов рада односио на трстенички крај, због обимности теме, географски смо се ограничили на слив Лопашке реке. Помажући се подацима из књига „Топоними трстеничког краја“ и „Подгочка насеља трстеничког краја“, Момчила Р. Тодосијевића, пратили смо ток Лопашке реке, иначе десне притоке Западне Мораве. Протичући кроз друга села, истовремено се назива и Јасиковачка река или река Каменица. Просторно гледано, од брда према равници, Лопашка река протиче кроз следећа села: Јасиковица, Камењача, Лопаш, Рибник, Почековина.

Уопштено посматрајући, предања овога краја Србије прожета су мотивима флоре и фауне (Јасиковица – од дрвета јасика, Рибник – од рибњака, Камењача – од камена, потес Јазвине – од јазбина јазаваца); али су у њима интерпретирана и разна сећања на војну историју (потес Метеризе – по турцизму meteriz – ров, потес Царине – царски путеви); а реч је и о топонимима који памте извесне велепоседнике, угледне мештане (Стеванов извор – по имању одређеног Стевана, Ненадовице – по одређеном Ненаду, Величковићи – по одређеном Величку…). Народна веровања о биљкама, која су нам помогла при анализирању етиолошких предања овог типа, пронашли смо у делу Веселина Чајкановића „Речник српских народних веровања о биљкама“.

3. слајд:

Овој теми привукла су ме многа казивања мештана о људима, природи и бурној историји насеобина мог завичаја. С обзиром на то да се предања преносе с колена на колено, њихов се садржај мења, а време се релативизује, па се садржај истог предања у једној варијанти везује за догађаје Косовског боја, а у другом за Први српски устанак. Тако сам од своје баке, Драгице Црноглавац, забележила причу о настанку топонима Почековина и Стопања. Као што рекох, постоје разне варијанте, али ми се концентришемо на варијанту која се доводи у везу са Вождом Карађорђем, који је заборавио дуван код сто пања – данашња Стопања, па је наредио војсци да почекају, данашња Почековина. Ово предање је некада имало хумористички призвук, што сам овом својом илустрацијом покушала да прикажем.  

4. слајд:

Можете приметити да је на илустрацији иза Карађорђа приказано дрвеће; оно представља грабову шуму, која алудира на потес Грабак. Како наводи Марин Бугар, археолог Народног музеја у Крушевцу, Грабак је римски локалитет из 2–3 века у атару села Почековина. На локалитету пронађени су бројни фрагменти грнчарије, али и налази римских фибула и новца на површини од неколико хектара. Геофизичким истраживањима на терену су снимљени и остаци грађевине. Осим тога, на истом простору су константовани и трагови насеља из металног доба. Професор историје Иван Нешић нас више усмерава на етиолошко предање о Грабаку, говорећи да постоји препоставка да је топоним Грабак (као и многи други у нашем крају настао од имена биљке, односно, дрвета – граба), а ми и према савременом увиду можемо закључити да је овај потес био погодан за обитавање, како због близине Западне Мораве и главним путевима, тако и због доброг заклона грабових стабала. Овде правимо једну паралелу са још увек неистраженим локалитетом у потесу Ненадовице у селу Јасиковица, за које претпостављамо да је из римског периода на основу новчића који је пронађен у потесу Јасењак, након изливања Лопашке реке 2008. године, који можете видети на приложеним фотографијама. Претпоставља се да је новчић речним током доспео од Јасиковице до Почековине. Драгица Црноглавац казује да су у потесу Ненадовице на месту винограда њених старих пронађене кости и разни фрагменти грнчарије. Ипак, овај локалитет помињемо у уверењу да он поседује важне културно-историјске податке и у нади да ће доћи до већег археолошког ангажмана.

5. слајд:

Бавили смо се теренско-истраживачким радом и трудили се да податке са терена поткрепимо и употпунимо доступном етнолошком, историографском, географском и књижевноисторијском литературом. Мештани радо говоре о својој прошлости и причама које се генерацијски преносе и то у елегичном, носталгичном, али пре свега епском духу. Током истраживања и интервјуисања, увидели смо да је овај крај изузетно богат и демонолошким предањима о вампирима, вилама, судбоносним сусретима са демонима, што би могло да представља посебну тему будућих истраживања. 

6. слајд:

Извори и литература.